С том тачком књижевне андрогиности, амбивалентност неких имена служи томе Amélie Nothomb да се успостави егзистенцијалистички парадокс украшен оним фабуларним аспектом у коме се овај писац тако пријатно креће.
И тако гледамо љубав Клода и Доминик и плод девојчице која у свом оцу неће пронаћи особу за коју сви кажу да су родитељи.
Пошто се Клод осећа подстакнут другим потребама већим од тривијалности очинства, то је само неприхватљива последица његове прокреативне сврхе. Човек, за њега, носи наслеђе повећања врсте, проширења рада. И не може губити време на ситнице попут родитељске љупкости.
Епицене, дјевојчица, одраста с тим недостатком који јој је тешко надвладати, генератором унутрашњег бола и вањске красте коже. А све што је покреће је идеја освете свету, нефокусиране мржње.
У одсуству увек има више жаљења него љубави у онима који остају. Људска је судбина да више цени изгубљено, непостојеће, уграбљено. Тако ћемо у меланхоличном одломку епикена пронаћи људско биће које је замагљено према тој пропасти немогућег.
Поента је била у томе да се томе додели нај метафоричнији додир фантастичног, та алегоријска и трансцендентална тачка симбола. И Нотхомб проналази начин да усклади фантазију са стварношћу, у том чудном и истовремено фасцинантном хибриду који нам и данас нуди читања са хиљаду укуса.
Нотхомб са својом уобичајеном мудрошћу истражује сложене односе оца и детета и огорченост због неузвраћене љубави. А то чини градећи неку врсту изопачене савремене бајке, сурове басне, испричане сажетошћу, прецизношћу и снажношћу.
Сада можете купити роман «Тхе Епицене Намес», би Amélie Nothomb, овде: