научник из Октавио Паз али и наследник његове прозе и његовог стиха. Мексиканац Алберто Руи Санцхез Он нам даје те срећне сусрете са књижевношћу када једна од његових нових књига изађе пуна изненађења заплета и формалних упита.
Escenarios recurrentes en bastantes ocasiones en cuanto a ese México de equilibrios imposibles entre tradición y vanguardia, entre facciones políticas y pueblo. Compromiso para escribir novela que nos adentra en grandes intrahistorias o ensayos que disertan sobre lo sociológico, lo político o «simplemente» lo humano.
Најочитија аутентичност писца је непредвидива каденца обележена тим нечим што треба испричати. У случају Алберта Руја Санчеза, уживамо у том писцу који проналази приче које треба испричати када се појаве. Из тог уверења о могућности могу да изникну само радови пуни залагања, упорности и, укратко, инспирације...
3 најбоље препоручене књиге Алберта Руја Санчеза
Могадор Куинтет
Има места која лебде у празнини мора, укорењена само у његовим понорима. Можда је то острво које носи ово име или само метафора за самоћу окренуту мору. Увек чекају олупине бродова способних да се разбију као пена са Венере у настајању при свакој новој плими. Јер само острва умеју да се рађају и поново рађају као нико други, дају живот са женском суштином и жуде за том љубављу која нестаје једном заточена.
Есауира или Могадор, морски град, ограђен зидинама и лавиринтом, град блиставе лепоте, пожељан, жељан и никада истински поседнут, метафора за потрагу за љубављу и истовремено за женом коју воли. Али да ли Могадор заиста постоји или је, како неки тврде, то име жене која се описује као лука? Зашто кажу да она увек заводи, али никада није потпуно опседнута?
Жеља је у Могадору нацртана са пет боја или пет елемената: ваздух, вода, земља, ватра и квинтесенција, чудо. Пет књига које чине Могадорски квинтет - Девет пута чудо, Имена ваздуха, На уснама воде, Тајни вртови Могадора и Рука ватре-, окупили су први пут у једном тому , изградити микрокосмос у чијем средишту куца потрага за љубављу и, истовремено, за вољеном женом.
„Ваздух који прождире вода која упија земљу и њене баште, тај ватра похлепно прождире. Гледана у целини и са чуђењем, размишља она, осврћући се по спиралним круговима Могадор квинтета, ова соба од плочица и калиграфије коју смо изградили је као машина која нам помаже да живимо и размишљамо о жељи. Место где се више од двадесет година плете хиљаду и једна прича, откровења и идеје. И човек може да лута између кругова и делова са огромном лакоћом. Задовољство читања у нападима и почиње, гледања насумице, слушања из задовољства како хоћемо од свега што нам нуде.»
Фајл Анна Ахматова
Свака егзистенција је досије за распарчавање за дежурног наратора. Питање је залепити оне делове живота који су остали између сећања, сведочанстава, па чак и легенди. Све чини суштину лика. У рукама Алберта Руја, главна улога Ане Ајматове преузима тај живот између фиктивног и хронике у балансу колико сочном, толико и узбудљивом.
За Ану је проналазак њеног гласа био једини могући начин да буде на свету. Никада није замишљао ефекте његове суптилне и оштре поезије на толико различитих људи. Ово је прича о вртлогу страсти које су се ослободиле у свакој од њих. Од зависти најмоћнијег и осветољубивог човека свог времена до измученог дивљења жене задужене да је посматра и издаје.
Из града Санкт Петербурга пре револуције, као у позоришту задивљености, постајемо сведоци његовог сложеног односа са ствараоцима свог времена и, пре свега, са најпознатијим песником своје генерације, Николајем Гумиљовим, његов први муж, убијен 1921, у једном од првих масовних суђења невиним које је планирао Лењин и које ће се поновити у годинама стаљинистичког терора. Деценију раније, она нам сама прича о својој интензивној и краткој љубавној причи, у Паризу, са Амедеом Модиљанијем. Колажни роман, документарни роман, досије чињеница и гласина исписаних поезијом задржаном на малим листовима брезове коре, као што је то рађено у гулагу. Роман о моћи речи.
Zmijini snovi
U godinama, čini se da život ne daje za više. Mnogo uspomena, dugova, čežnji i malo ciljeva. Perspektiva demencije tada može izgledati kao egzistencijalno izazvana procedura, a ne kao fiziološko ili neuronsko pogoršanje. Ili su možda upravo ovi, naši neuroni koji na kraju pružaju svoju poslednju sjajnu uslugu i na kraju zamagljuju sve, poput formatiranja čvrstog diska.
Ali ponekad postoje disfunkcije u ovom degenerativnom procesu samouništenja ka povratku konačne sreće, neznanja iz detinjstva. Možda je to slučaj sa protagonistom ove priče, stogodišnjim pacijentom psihijatrijske bolnice koji želi da nastavi da se seća i koji skicira po zidovima crteže svog nekontrolisanog blica o tome šta je bio.
El lector pronto entiende que el borrado de la información en este caso atenta a una verdad transformadora o a una interesante esquizofrenia. ¿Quién sabe? La historia personal de cada cual tiene sus subterfugios, túneles trazados por la memoria para justificar lo que hemos sido o adónde hemos llegado. La mejor analogía es la de una serpiente que nunca intuye en el camino recto el mejor de los caminos hacia sus intenciones.
Que nuestro protagonista fuera una especie de espalda mojada llegado a Estados Unidos y que hubiera conocido de ciertos avatares del Trotsky exiliado y perseguido hasta su asesinato podía ser casual. Que la vida lo condujera finalmente hasta la Unión Soviética para trabajar en una planta de fabricación que pretendía implosionar la Guerra Fría con el trasvase de información de un desencantado Henry Ford.
To su njegova sećanja, to su sto godina života. Mudrost pretpostavlja starac koji je svoju apoteozu doživeo sredinom XNUMX. veka i koji je imao hrabrosti da dostigne XNUMX. sa željom da svoj život prikaže u svojim skicama o čoveku predaku. Ponekad stogodišnji čovek tone u svoj mračni bunar, a ponekad mu oči ponovo zasijaju kada sretne istinu izvučenu iz dubine njegovog sećanja.
Алберто Руи Санцхез se sirve de este personaje para narrar su propio ensayo histórico. La serpiente de los pensamientos y los sueños , con su avanzar zigzagueante, acompaña el transcurrir de la historia desde una perspectiva personal. La Historia se puede empeñar en justificar y motivarlo todo, la sinrazón, las pulsiones más contradictorias y los ánimos de la vanagloria se ocupan de escribir la realidad tras la verdad oficial.
Istorija pokušava da svedoči o promenama, njeni pisci i tumači se pretvaraju da nauku o tom procesu. Zmija zna da put uvek mora da vijuga, pred čovekovom opredeljenjem za pravu liniju kao najkraći put.
