Сат и по филма који почиње као онај митски дан бијеса Мајкла Дагласа или можда чак и евоцирања Борилачког клуба Бред Пит y Едвард Нортон.
Проблем је у том постепеном бесу, у фином крешенду који нас плени латентном тврдњом да ће се домаћини делити као хлеб.
Јер ако нас је Тарантино нечему научио, то је да је насиље доведено до крајности апсурда, све је дозвољено. Не ради се о томе да се на њој задржавају егзистенцијални темељи.
Једноставно убијте ради убијања, без издаје или предумишљаја. Ништа лично, али плаћа мамојеб. Инспирација у графитима виђеним у неким градовима… „И ја тебе мрзим“…
Не размишљај више о томе. Нико који је протагониста овог филма и ви то знате. Јебени камион за смеће те је излудио. Искаче кад сте спремни да му однесете своја срања и разне интиме. А ствар је у томе да вас рутина зароби својом инерцијом против врхунца, али камион за смеће може побећи чак и ако увек излазите у исто време да га дочекате.
Отуда и осећај протагониста да је Нико. Нико ко је пропустио све возове, најбоље године, најбоље ерекције, па чак и косу на глави.
То је део тог „закона живота“. Сигурно многи од нас рутину сматрају благословом. Али има оних који не знају како да то носе и морате их разумети. Зато што друштво продаје мотоцикле које никада не можете купити.
Поента је у томе да ако ће нешто да поквари вашу рутину или рутину господина Нико (иза камиона за смеће чији возач испружи средњи прст док се удаљава од вас), то може бити појава неких лопова који ће вас одвести за вожњу пред твојим светом.
Или једноставно неки хулигани који сметају гомили у аутобусу. Ону коју желите да уништите ножевима када их видите како поседују старешина или бацају књигу на безбрижног читаоца.
За господина Никога, ради се о освети света, ујака Хозеа Моте ла вара, али направљеног у Америци. Добра батина никад не шкоди да се пробудиш и однесеш глупости толиких расутих људи напољу.
Одређена идеја да смо непоправљиви олакшава лиценцирање неоправданог насиља у оваквим филмовима. Ако немамо лек, хајде да у том случају применимо најсажетију правду, око за око и клање за обичан протест.
Чим су се Џон Вик, плавуша из Убиј Била и овај господин Нико ујединили као крвави хероји, толика глупост која се тамо креће завршила би, као струја између обичних и мање обичних криминалаца.
Убиство као најсмешније решење, са приручником увек поред „Пажња за убице“, књига која би сигурно илустровала ово никог кога оличава Боб Оденкирк. Глумац којег нисам познавао, али ћу га сада пратити са више самопоуздања.
Херој или антихерој. Ко сад зна? У њиховом репертоару оружја за борбу против зла... па, секире, ножеви, конопци којима се по потреби окаче, аутобуске шипке, сламке, штапови, возила за прегажење горивом, сатови или апарати за гашење пожара...
А када ствари постану лоше, можда је време да се прибегне неколико к47.
Још једно значајно питање у вези са уништавањем хероја је да дубоко у себи сваки херој увек сања да буде Робин Худ.
Резање теста може на крају дати онај део среће (вероватно око 99%) који одговара тесту, а који се сваки добар грађанин нада да ће постићи својим свакодневним трудом. Укључујући и најлуђе убице.
Завршавамо са соундтрацком пуним сјајних хитова који ће пратити најлегендарније сцене. Оне где лоши момци ударају свуда између крви и ватре.
Јер, сваком полухероју, полуподачу је потребна добра мелодија да звижди док се свет завршава иза њих. Никада нећеш ходати сам, пријатељу.
ДОСТУПНО ОВДЕ: