Постоје писци за које оно што се дешава у свету има другачију ритам, веома различиту таласну дужину од чије фреквенције комплементарни утисци и перцепције допиру до нас. Јулио Лламазарес то је из оног суда приповедача који тангенцијално пролазе кроз лирски реализам чим нас избаце из фабулације.
Ово су чудни дани и уточиште у литератури аутора попут Лламазареса може барем послужити да нам се приближи оно што је већ било близу да се преиспита та близина из извора који увек богате и надају се.
У марту 2020., неколико дана пре него што је цела Шпанија била затворена, аутор се с породицом сместио у кућу која се налази у Сијера де лос Лагаресу, у близини Трухиља, у Екстремадури. Ту су били, као ликови Декамерон, држали три месеца на месту које им је дало најлепше пролеће које су икада живели.
За то време, природа, сачувана од људске интервенције, била је испуњена светлошћу, јарким бојама и животињама у дивљини, док је трагедија пандемије беспоштедно беснела. И то је да живот, упркос свему, успева да пробије пукотине стварности, колико год оне биле уске.
У овој књизи два језика се испреплићу да би испричали исто толико неочекивано и окрутно и лепо пролеће: оно сугестивне прозе Хулиа Лламазареса и евокативни акварел Конрада Лауденбацхера, пријатеља и комшије аутора. Још једном, као и увек, чини се да уметност и књижевност нуде утеху и чини које покушавају да зауставе бол света. Пролеће се вратило.