Najveći paradoks na svetu je da je život na ivici način postojanja koji te najviše povezuje sa dušom, sa mogućim Bogom i sa svetom oko tebe. Vladarska potreba za malim tera te da ceniš ono što imaš u sebi, bez izmišljotine onoga što si mogao imati izvan da si rođen na drugom mestu, u drugoj kolevci... I tragično je, gorko, bez sumnje, ali je prava izjava i okrugla kao tlo kojim gaze tvoje bose noge.
Delhi verovatno nije najbolje mesto za rođenje. Verovatnoća da stagnirate u siromaštvu je 101%, a ipak, ako se rodite, ako preživite ..., živite. Činite ga čak i više nego bogatim i moćnim, nesvesni drame razmišljanja da li ćete moći da jedete, ili čak da pijete. Insistiram, to je duboko tragično, nepravedno i paradoksalno, ali na nivou duše i duha, sigurno je tako.
A o tome čitamo u Ministarstvu vrhunske sreće. Služba koju poznajemo kroz razne likove iz Delhija, iz Kašmira, iz depresivnih i kažnjenih oblasti Indije gde ova sićušna bića blistaju poput Anjuma, koji je svoje groblje učinio domom, ili poput Tila, zaljubljenog u tolike ljubavnike kojima je prigrlio željno da sublimira svoju bedu.
Blista i gospođica Jebin, od koje nam se srca samo stisnu, kao i mnogi drugi ljudi iz te daleke Indije koji Арундхати Рои uči nas svojom jasnom namerom denuncijacije, pokazujući nam veličinu svih tih stanovnika podzemlja i monstruoznost prostora i vremena koju su morali da žive.
Jer poenta je u tome da ovo osećanje na granici kao intenzivan i neuporediv oblik postojanja, gde duh, ako postoji jedan i daleki Bog, izgleda da se pomno gledaju, ono što ne nudi nijednom od svojih ivica , sreća što sam živ.
Можете купити књигу Министарство за највећу срећу, novi roman Arundati Roj, ovde: