Као почетник, ученик или латентни приповедач који чека нешто да исприча, одувек сам желео да питам неке ауторе у својим излагањима о мотивима, инспирацији за писање. Али када се линија помери напред и сретнете их са својим Налив пера и питају те за кога? Чини се да није најприкладније поставити им то нерешено питање ...
Несумњиво је да сам зато страствен због прикривених изјава о намерама било ког писца попут оног гласа који се улива у роман. Али изван анегдотског изгледа, камеја, металитерарни тренутак у којем се наратор суочава са празном страницом да објасни разлог писања је још бољи.
Зато што се понекад аутори охрабрују да објасне све, да у књизи признају шта их је навело да „буду писци“ као начин живота. Мислим на случајеве попут њих Stephen King са својим делом «Док пишем», чак и најближи Фелик Ромео са својим «Зашто пишем».
У оба дела, сваки аутор се бави идејом писања као веома личног виталног канала који непредвидиво води ка нечему попут преживљавања да се о томе прича. А ствар нема никакве везе са комерцијалнијом вољом или трансценденталним интересом у последњој инстанци. Написано је зато што је потребно писати, а ако није, како на то такође указујете? Charles Bukowskiбоље је не улазити у то.
Ремек -дело можете написати случајно ако сте убеђени да имате нешто занимљиво или сугестивно да испричате. Ту имамо Патрицка Сускинда, Салингера или Кеннедија Тула. Ниједан од њих три није преболио синдром ремек -дела први пут. Али сигурно нису имали ништа занимљивије за испричати.
Можда је написано зато што вам се догађају најчудније ствари. Или је то барем перцепција онога што је проживљено коју нас Кинг учи у исповедању своје књиге која је постала његов позив. Или се може написати због бесног разочарања и здраве воље да се одвојимо од досадног осећаја општости, од вреве захтева маса, како нас изгледа оцртава Фелик Ромео.
Ствар је у томе да се у таквим директним и опсежним признањима приповедачке трговине, као и у малим блесковима попут оних које нуди Јоел Дицкер у „Истини о афери Харри Куеберт“, на пример, сваки љубитељ писања нађе испред тог чудесног огледала у коме укус за стављање црног на бело има смисла.