3 најбоље књиге Маргарет Маззантини

"Нико заиста није срећан што је писац" је био фраза од Маргарет Маззантини што сам сматрао радозналим. Пре свега зато што је то савршен концепт на коме се унапређује суштина списатељског заната, а такође и темељи среће. На крају крајева, нико није срећан све време. Поента је да се искористи несрећа. И онда да, писање поприма све своје значење. Зар не мислиш тако, Маргарет?

La стваралачка несрећа Маззантинија На крају нас напада из бриљантне интимности отворене за све врсте контрадикција, излажући нас уобичајеној хладноћи живота оних који залазе у темељни егзистенцијализам из наше стварности, као да се крећу између вода које се крећу на истинском нивоу бића .

Уз мало инспирације за Ерри де Луца, под сличном вијугавом линијом коју води од унутрашњег света ликова до краја оцртавајући космос, Маззантини проповеда књижевност ка открићу. Не мислим ни на који начин на самопомоћ, већ на интроспекцију из емпатије, на наративну мимику неопходну ако желимо да нам роман на крају остави талог. Резултат, трансформација ликова, ослобођење или барем њихова борба ...

3 најбоља романа Маргарет Маззантини

Не мрдај

Маззантинијев други роман већ је добио велики одјек од потврђене списатељице по доласку из интерпретације.

Шокантан поглед на лошу савест добростојећег човека. У италијанској болници, Тимотео, престижни хирург, чува своју ћерку Анђелу, петнаестогодишњу девојчицу која је у коми након несреће на мотору. Савладан болом и кајањем, Тимотео тражи уточиште у речима и започиње срцепарајући монолог у којем се суочава са духовима мрачне прошлости која га и даље срамоти.

Не мрдај, блистави деби Маргарет Маззантини, био је више од две године на листама најпродаванијих у Италији и освојио је хиљаде трансалпских читалаца својом луцидном визијом беде двоструких стандарда. Награда Стрега 2002.

Не мрдај

Најлепша реч

У Риму је ноћ, сви спавају, али телефон одједном зазвони. Глас издалека позива Гемму на путовање у Сарајево, град у којем су рођене и умрле најдубље емоције у њеном животу.

Тамо, између избијања окрутног и бескорисног рата, пре шеснаест година рођен је Пиетро, ​​дечак који сада зове мајку и леп је, здрав и себичан као и сваки други адолесцент. Пиетро не зна добро своје порекло и не зна да је у уским улицама тог опкољеног града Гемма живела љубавну причу оних који вам се држе за кости и заувек вас мењају.

Сада, натраг у те крајеве, мајка и син ће се морати суочити с прошлошћу која крије тајне, тијелима која још увијек носе трагове древног бола, али ће током путовања научити и нове ријечи, оне које нам помажу да схватимо наше грешке и настављамо да се кладимо у нови почетак за све.

Најлепша реч

Сплендор

Себе можемо видети као бриљантне када достигнемо или се бар граничимо или се оријентишемо ка том обиљу способном да одбаци утиске, етикете и буџете других и сопствених. То је сјај којем се овај роман обраћа. Хоће ли доћи дан када ћемо имати храбрости да будемо своји? Ово је питање које себи постављају двојица незаборавних протагониста овог романа.

Двоје деце, два мушкарца, две невероватне дестинације. Један је неустрашив и немиран; други, страдао и мучен. Разбијени идентитет који треба поново саставити. Апсолутна веза која се намеће, оштрица ножа на ивици провалије читаве егзистенције. Гвидо и Константино се удаљавају, километри удаљености их раздвајају, успостављају нове односе, али се потреба другог опире у тој примитивној напуштености која их води тамо где су открили љубав. Крхко и мужевно место, трагично као порицање, амбициозно као жеља.

Сплендор
5/5 - (13 гласа)

Леаве а цоммент

Ова страница користи Акисмет како би смањила нежељену пошту. Сазнајте како се подаци вашег коментара обрађују.