Među najstarijim španskim piscima, Роса Регас ističe se stalnom evolucijom, svojevrsnom pretpostavkom o rad pisca kao prava karijera na daljinu у којој увек морате поново да научите да трчите, прилагођавајући се времену и упуштајући се у нове трендове, увек са својим посебним печатом, зарађеним у толико добрих година рада.
Nije da je Roza od malih nogu izašla na književnu scenu. Naprotiv, njeno pojavljivanje kao pripovedača nastupilo je posle 50 godina, sa tim talogom i tom solventnošću nekoga ko otkrije da ima mnogo toga da ispriča, a da to još nije počela.
Kao i mnogi drugi pisci, Роса Регас pisanje svojih romana i drugih knjiga čini kompatibilnim sa učešćem u raznim medijima, uz tu prestižnu oznaku koju mu dodeljuju nagrade koje je ubrzo dobijao otkako je odlučio da piše. El Nadal, El Planeta i mnogi drugi punili su policu ovog pisca sa tom neprocenjivom nagradom prestiža i neophodnim priznanjem pisca da i dalje ima vremena.
У строго књижевном, у последње време биографском, као наративном хисторица, zauzima najveću posvetu Rosa Regas. To je ono što morate imati potpunu slobodu da pišete, kao i vreme potrebno da to uradite...
Najbolji romani Roze Regas
Азул
Овај роман Розе Регас истичем као њено најбоље дело због његовог јединственог аспекта. Ретко када роман постаје вежба у психоанализи читаоца. Оно што се дешава Андреи и Мартину, неочекиваним љубавницима, такође представља вежбу у читаочевој потрази за собом у најтрансценденталнијој области од свега: љубави.
Andrea i Martin se upoznaju i vole sa tipičnom strašću za novo, čudno, nemoguće ili barem neprikladno. Vreme između ogromnih orgazama je druga stvar, Martin i Andrea se udubljuju u sebe kako bi kao terapeutski ljubavnici ispričali šta zaista žele, koliko težak ili lak njihov život ima, svoje dugove prema vremenu koje su proveli i svoje nade sa kojima treba da stigne.
На неки начин, обоје препознају у другом да су ту да ослободе свој ум у истој мери у којој ослобађају своју страст. Плодна прича за сваког читаоца који се понекад креће кроз пролазност свега, па и себе изгубљеног између рутине и обичаја...
Doroteina pesma
Lo de Rosa ponekad podseća na egzistencijalizam detalja. Dok se krećemo podstaknuti navodnim sudbinama, obično gubimo briljantne trenutke za detalj, koji ostaje..., jer vreme je detalj, svaka sekunda je jedan detalj i naši životi su povezani milionima sekundi.
Iz ovakvog pristupa se rađaju naše najteže kontradiktornosti, naša krivica i neostvareni snovi na kraju. Ono što se dešava dok pravimo planove je život, ta suma nekontrolisanih trenutaka. Aurelija je prestižna učiteljica.
Док се њен отац опоравља у поодмаклим годинама, она покушава да настави са својим животом, остављајући очев живот у рукама неговатеља. Аделита је причљива, али вредна, све док Аурелија не почне да сумња да јој се млада помоћница меша у живот.
Kap koja je prelila čašu bio je nestanak dragulja. Aurelin bes na kraju otkriva mnoge aspekte njenog života u najintimnijim i zaboravljenim aspektima...
Камерна музика
Na pola puta između sopstvenih iskustava autorke, koja je dobro birala u nekim novijim publikacijama, i najčistijeg romana, kroz Arkadiju se približavamo Barseloni sredine dvadesetog veka.
I otkrivamo prelepu ljubavnu priču sa muzikom u pozadini koja utišava bedu. I izgleda da sve ide dobro... dok Arkadija i njen mladi dečko ne otkriju da ne žive na istom prostoru. Nije bio u stanju da je prepozna u njenoj suštini, a ona nije mogla da se odrekne najtranscendentnijeg dela sebe.
Ljubav se ne može podeliti među najdražim ljubavnicima, ako simfonija ne zvuči na istom štapu. Mnogo godina kasnije dvoje ljubavnika se ponovo susreću, u tom tipičnom trenutku u kojem je sve nemoguće, sve osim ljubavi koja konačno može da podeli akorde i tempo.
