Ако за нешто а Ниче То што је могао да види наставак свог рада, егзистенцијализам као плодну и разнолику струју, несумњиво би му било највеће задовољство. Јохн Фовлес био је егзистенцијалистички приповедач какав му се дивио Алберт Цамус или како је још увек Милан Кундера. А ипак, то троје су толико различити...
Зато што је толико егзистенцијалистички да се позабави молекуларним последицама оргазмичке експлозије; као морална трансценденција Бога владара савести; чак и незадржива мука од туге; или чак неконтролисана еуфорија алкохолних ексцеса.
Та егзистенцијална тачка може се извући из свега, а изнад свега овога, толико и толико добрих писаца тражило је магију најдубљег постојања који су на крају у суштини егзистенцијалисти, укључујући националне ауторе као што су Пио Бароја или чак а Инцлан Валлеи решен да своје боемске ликове на сцени оптерети постојањем света.
Двадесети век је пун егзистенцијалистичких аутора који су покушали да затворе миленијум књижевном брошом славе и њених беда. То што је само неколико аутора коначно прешло као најпризнатији егзистенцијалиста, само је питање етикета или превласти филозофског над приповеданом фикцијом.
У случају Фовлеса, може се рећи да имамо посла са егзистенцијалистом у срцу. Све што приповеда бави се елементарним питањима. Али његови аргументи нису без ироније, хумора или психолошке напетости у зависности од додира.
Сви зачињени укусом за приповедачку игру, за авангарду која је већ у давним временима тражила нове начине казивања у загонеткама или у раштрканим фокусима, све тако да читалац на крају учествује у сочном изазову читања и поновног стварања. Посебно поштован у англосаксонском свету као једна од великих авангарда с краја прошлог века, Фовлес је увек у потрази за новим читаоцима у потрази за занимљивим читалачким искуствима.
3 најбоље препоручене књиге Јохна Фовлеса
Жена француског поручника
Ретко ћете пронаћи овакав роман у којем вас аутор прати и прекида читање како бисте ушли у расправу о сценама, о одлукама ликова и на основу догађаја који долазе после сваке одлуке.
Тај егзистенцијализам о коме сам раније говорио у случају Фовлес у овој књизи стиче месијанску поенту, да је некако назовем, у којој свирамо да зауставимо сваку сцену како бисмо испитали суштине тог живота који се зауставио пред нашим очима, у имагинарном из деветнаестог века састављен у нашем уму и одједном одвојен позивајући лутање.
Али најбоље од свега, роман би могао да одржи своју снагу без ових застоја у заплету, али моћ напуштања сцене да види све је фантастична.
У осталом, сама прича води нас до 1867. да се упустимо у једну од оних романтичних љубави које садрже нагоне и које подижу физичку напетост до емоција са којима су те истински романтичне љубави проживљене.
Када завршите са читањем, имате осећај да сте се кретали кроз испричану причу и кроз интраисторију скривену између срца заљубљених и њихових друштвених услова периода победе који је такође урушен у својој суштини.
Маг
Роман за уживање у трансформацији и знању са којим се бави свако људско биће када напусти детињство, у заштити познатог.
Никола је могао бити било ко од нас, пресељен из наше зоне удобности на ново место где наши обрасци више немају смисла.
Прича говори о Николином путовању од Лондона до медитеранског острва. И о његовом сусрету са мађионичаром који као да га води као Дориана Греиа води ка поновном открићу његове душе.
Све што Никола мисли или мисли да мисли о свом бићу, та перспектива себе створена временом и учењем, на крају постаје поље сумње у рукама мађионичара.
Побољшање чулног, секса, понашања, бола, сумњи и страха. Никола је одузео цело своје биће и понудио свету да види може ли нешто смислити.
Колектор
Кад неко зарони у писање у потрази за великим питањима, може на крају превести у фикцију велики роман неизвесности који испуњава напетостима до крајњих граница до којих се никада није дошло.
Трилер настоји доћи до оних хемијских веза у нашем мозгу које покрећу упозорења за страх, адреналин и страх. И са страхом, Миранда на крају зна много у рукама најгорих криминалаца, прототип психопате опседнут неким ко коначно успе да закључа свој предмет жеље попут птице. Фредерицк и Миранда ће седети лицем у лице.
Чекао је да Миранда коначно приступи његовој љубави тако великој да му је постало неопходно да је заувек учини својом. Миранда између неугасиве наде и растућег анимозитета њене отмице који је може довести до било чега ...
