Идеализам који је највише привржен људском, у коме је учествовао Сартр, увек је оријентисан на левицу, на социјално, на државни протекционизам. Делимично као одговор грађанима, али и суочени са ексцесима тржишта које, ослобођено свих веза, увек на крају ограничава приступ богатству. Када би се тржишту све дозволило, оно би на крају само себе прогутало, јасно је из садашњег тренда.
Ствар је у томе да историјски комунизам као интервенционистичко решење државе никада није пронашао идеалан развој који се тражио, управо супротно. Ипак, Сартр је био један од оних неопходних идеалиста. Зато што је његов егзистенцијализам направљен наратив био заснован на отуђењу рођеном из необузданих амбиција света који напредује ка необузданом капитализму у којем сада живимо. А онда је тежња ка утопији била, и сигурно јесте, једино решење.
Бити идеалиста у овом смислу и егзистенцијалиста из филозофског уверења довело га је до тога Жан Пол Сартр (са ким год била његова жена Симоне де Беаувиор), на готово фаталистичку литературу као задатак за подизање свести и на друге врсте наративних предлога као што је есеј. На овај или онај начин, писање за покушало је да надокнади хабање које долази са борбом против дивова енергијом, храброшћу и виталношћу. Егзистенцијализам у строго литерарном и посвећености и протесту у било којој другој области писања, између друштвеног и филозофског.
Биће и ништавило је вероватно његово рад са блиставијим филозофским тоном, са друштвеном причом Европе разорене после Другог светског рата. Основна књига генијалног Сартра која је хранила мислиоце, али и писце. Начин преношења света (или онога што је од њега остало), који је послужио као антрополошка студија, али који је постао и извор интимне приче толиких прича о губитницима рата (тј. од њих).
3 најбоља препоручена романа Жан-Пола Сартра
Мучнина
Скидање романа из овог наслова већ предвиђа соматизовану нелагоду, висцерални испад разочарања. Да постојимо, да будемо, шта смо ми? Ово нису питања бачена на звезде у фантастичној ведрој ноћи.
Питање иде унутра, ка ономе што сами можемо тражити на тамном небу душе. Антоан Рокуетин, протагониста овог романа не зна да он скрива ово латентно питање, присиљавајући се да се изјасни својим тешким питањима. Антоан наставља са својим животом, својим перипетијама као писац и истраживач. Мучнина је тај критични тренутак у којем се поставља питање да ли смо нешто фундаментално, мимо наших рутина и склоности.
Антоан писац тада постаје Антоан филозоф који тражи одговор и чија осећања ограничености, али бесконачности, меланхолије и потребе за срећом.
Повраћање се може контролисати пре вртоглавице живота, али његови ефекти увек остају ... Ово је његов први роман, али већ у тридесетим годинама, разуме се да је тематска зрелост, филозоф растао, социјално разочарање се такође повећало, постојање се чинило једноставно пропаст. Одређени укус Ниче Из овог читања следи.
Трилогија Путеви слободе
По мом мишљењу, неколико јединица књижевног тома требају једна другој исто колико и случај ове трилогије. Свет се кретао у страху од сопственог потпуног уништења.
Атомске бомбе су већ отвориле пут. Пожуда за ратом прикривена је последњим идеалом опстанка врсте.
Хладни рат је служио. Каква би онда слобода могла бити? "Последња шанса", "Одлагање" и "Смрт у души" одговорни су за враћање суштине појединцу који је годинама био подвргнут страху. Тих година слобода је звучала као нешто јединствено, само најомиљенијим.
Егзистенцијализам и срећа, практично супротни концепти који у овом делу налазе простор допуштања (а не коегзистенције).Европа, њени становници треба да поново науче да постоје слободно да би повратили могућност да виде трачак среће.
Иза затворених врата
Шта би био егзистенцијализам без визуализације древних идеја о Богу и ђаволу. Тема коју Сартр дотиче и у другим књигама.
Што се тиче ове представе, пратимо три лика осуђена на пакао. Понекад Сартр види пакао као саму Земљу. Свет у коме не можемо знати целу истину, пун сенки и ограничења разума, изгледа као најгори пакао. Предлог, захваљујући сопственом дијалогу позоришта, умногоме олакшава најтеже идеје о нашој будућности и нашој коначној судбини.
Забавни егзистенцијализам са феноменалним, мрачним укусом ... врло комплетно дело. Читање позоришта увек може бити добро, посебно у случајевима врло трансценденталних аутора попут Сартра. Препоручује се да почнете генијално.
