Na pola puta između latinoameričke književnosti u nastajanju i nadrealističkih struja već uspostavljenog XNUMX. veka, Алејо Царпентиер gradila je mostove između Evrope i Južne Amerike.
Njegov otvoreni duh omogućio je tu bogatu mešavinu kultura i tendencija koje stvaraoca uvek približavaju virtuoznosti. Virtuozitet koji je tih godina u Latinskoj Americi ispovedao Цортазар i sam Karpentijer.
El imaginario Alejo Carpentier mogao je da zadrži sve. Magični uticaji tog nadrealizma koji je bio sposoban da dekomponuje stvarnost kako bi je preispitao kao novu zagonetku, omogućili su njegovom narativnom predlogu da od stvarnih događaja pređe u njegovu najdublju transmutaciju.
Fantazija pretvorena u sintezu svega stvarnog, slika i metafora koje su u stanju da nam predstave ono što nas sve izjednačava kao ljude, ono što tu i tamo odgovara svakom društvu. Otuđenje kao mogućnost da se svet ponovo nauči od duhovnog i materijalnog iskorenjivanja.
3 osnovna romana Alejoa Karpentijea
Царство овога света
Haiti predstavlja oslobođenje južnoameričkog naroda. Njegove prve pobune otvorile su put otkrivanju svake zemlje u Južnoj Americi kao nečega oslobođenog od neodoljivih kolonizatorskih akcija. Tako rečeno, laicima u istoriji Haićana to može izgledati kao neprijatan argument. Smešno je kako to Carpentier kaže...
Резиме: Roman koji je Mario Vargas Ljosa opisao kao „jedan od najkompletnijih koje je španski jezik ikada proizveo“, El Reino de este mundo (1949) na neuporediv način rekonstruiše događaje koji su prethodili i usledili u XNUMX. i XNUMX. veku. Nezavisnost Haitija.
Podstaknut neverovatnom originalnom pričom i koristeći maestralno posedovanje narativnih resursa, Alejo Karpentijer (1904-1980) upušta čitaoca, zahvaljujući snazi svoje reči, u bujan, divlji i legendarni svet u kome oni sijaju sopstvenom svetlošću. „likantrop” Makandal, u kome su kombinovane narodna pobuna i natprirodne moći, i diktator Anri Kristof, koji je iznedrio arhitekture dostojne Piranezija u svojoj palati u San-Susi i citadeli La Ferijer.
Izgubljeni koraci
Odakle dolazimo i kuda idemo? Najdublja pitanja čovečanstva ne nalaze apsolutno sigurne odgovore u nauci. A tamo gde nauka nudi tragove sumnje, književnost mora ući sa autoritetom i samodovoljnošću.
Резиме: Remek-delo latinoameričkog narativa i savršena ilustracija koncepta „čudesne stvarnosti“, objavljeno 1953. godine, inaugurisalo je period kreativnog obilja stvaralaštva Alejoa Karpentijea.
Inspirisan ličnim iskustvima koje je autor proživeo u unutrašnjosti Venecuele, kao neuspeh otkriva se i putovanje anonimnog protagoniste romana koje ga vodi ka Orinoku u unutrašnjost džungle u potrazi za primitivnim muzičkim instrumentom. u vremenu, kroz najznačajnije istorijske etape Amerike, sve do samog nastanka, do vremena prvih oblika i pronalaska jezika.
Harfa i senka
Pleme je nešto što još uvek traje kao eho širom Južne Amerike. Susret sa Evropom je pretpostavio nemoguću mešavinu između onih koji su još preživeli s obzirom na njihove mitove i verovanja i onih koji su verovali u sebe izvan svojih referenci predaka. Uloga Kristofora Kolumba je fundamentalno shvaćena. Susret dva sveta mogao je biti nešto drugo...
Резиме: Godine 1937, kada sam radio radio adaptaciju Klodelove „Knjige Kristofora Kolumba” za Radio Luksemburg, bio sam iritiran hagiografskim poduhvatom teksta koji je otkriocu Amerike pripisivao nadljudske vrline.
Kasnije sam naišao na neverovatnu knjigu Leona Bloja, gde je veliki katolički pisac tražio ništa manje nego kanonizaciju nekoga koga je, jasno, uporedio sa Mojsijem i Svetim Petrom. Istina je da su dva pontifeksa iz prošlog veka, Pio Nono i Leon XIII, uz podršku 850 biskupa, tri puta predlagali beatifikaciju Kristofora Kolumba Svetoj kongregaciji obreda; ali je ovaj, nakon pažljivog ispitivanja slučaja, glatko odbio prijavu.
Ovu malu knjigu treba posmatrati samo kao varijaciju (u muzičkom smislu te reči) na veliku temu koja nastavlja da bude, štaviše, veoma misteriozan predmet... I neka autor kaže, štiteći se Aristotelom, da je nije pesnikova kancelarija (ili recimo: romanopisca) „da ispriča stvari onako kako su se desile, već onako kako su trebale ili mogle da se dese“.
