Из најдубљег дела живота, где се чини да се стварност раствара у магловитим праговима, Кристијан Аларкон је увек проналазио приче да нам исприча. Прво као новинар, а потом и као приповедач фикције, или можда не толико фикције, колико профила који су нам и блиски и који у нама буде оно отуђење људског као нечег удаљеног, страног, несхватљивог нашом читалачком свешћу и дакле трансгресивна у последњој инстанци.
У библиографији која се креће ка тим хибридним хоризонтима оних који теже да буду писац, а да не одустану од новинарске професије, као што се десило Том Волфе или многи други, оно што се догодило са Аларцоном сигурно ће довести до занимљиве књижевне каријере. А ми ћемо бити овде да то испричамо.
Најбоље препоручени романи Кристијана Аларкона
Трећи рај
Живот не само да пролази као оквири непосредно пред вео шокантног коначног светла (ако се тако нешто заиста догоди, мимо познатих спекулација о тренутку смрти). У ствари, наш филм нас напада у најнеочекиванијим тренуцима. Може се десити за воланом да нам измами осмех за тај фантастични дан пре много година, колико савршен, толико и идеализован...
Наш филм нас проналази у празним тренуцима, током рутинских задатака, усред безначајног чекања, непосредно пре спавања. И то исто сећање може имати ревизију свог сценарија или корекцију режије филма, са седиштем негде у нашем уму.
Кристијан Аларкон нам говори о филму о његовом протагонисти на најживописнији и најдрагоценији могући начин. Тако да можемо осетити на додир, па чак и помирисати те евокације живота који је био и начин на који се живот сагледава из тог дуга. Разумети одређене протагонисте значи разумети себе. Зато ће књижевност увек бити неопходна.
Писац обрађује своју башту на периферији Буенос Ајреса. Тамо су његова сећања из детињства у граду на југу Чилеа, приче његових предака, баке, мајке. Такође изгнанство у Аргентину и како су у том егзилу жене те које саде воћњак, баште, солидарност, колектив.
Безполни, хибридни и поетски роман, читати Трећи рај значи за трен ући у универзум Кристијана Аларкона, аутора овог књижевног, ботаничког и феминистичког путовања које, далеко од тога да се исцрпљује на прво читање, тражи од нас да се вратимо у текста како би се одговорило на многа питања која поставља.
„Смештен на различита места у Чилеу и Аргентини, протагониста реконструише историју својих предака, док се задубљује у своју страст за култивисањем баште, у потрази за личним рајем. Роман отвара врата нади да ће се у малом наћи уточиште од колективних трагедија“.
Када умрем, желим да ми играју кумбију
Првобитно објављен још 2003. године и опорављен због ширења дела аутора који је коначно награђен и признат у већој вредности. Али и у позадини оживљава митски лик „Ел Френте“ Витала коме је Каламаро чак посветио једну од својих песама. Са хроником као позадином, откривамо дело контраста, што се већ може наслутити у различитим концептима наслова. Изванредна прича о том људском контексту где се подлост и величина на крају сударају и, као ретко, ова последња излази као победник.
„-Његов син је мртав. Ево га, не дирај га.
На земљаном поду Виктор је лежао, са широким, чистим челом по којем је добио надимак, у локви крви, испод стола за којим су писали званични извештај о његовој смрти.
6. фебруара 1999. године, смрт дечака, Витални фронт, изрешетана од стране полиције, уздигла је у категорију мита ту врсту Робина Худа из града који је оно што је украо делио међу комшијама и дао повода за светац способан да чини чуда као што је мењање судбине полицијских метака.
