5 најбољих књига у историји

Не морају да буду најпродаваније књиге, па чак ни најпопуларније. Нити треба да инсистирамо на извлачењу наративног квалитета из Библије или Курана, Торе или Талмуда, ма колико они духовни домет испуни неке врсте верника или друге...

За мене је то да укажем на књиге које обележавају времена, које превазилазе своје време и могу пронаћи нова читања у људима (или чак у ванземаљцима ако једног дана успемо да оставимо писано наслеђе наше цивилизације) из сасвим различитих времена. Само на тај начин може се претенциозан задатак одабира најбољи романи у историји.

Да, рекао сам романе јер ће то покушати фикција као прво сито и тако се ослобађамо филозофа, мислилаца, револуционара и осталих хроничара будућности Човечанства. Остају нам романи или приче, са одразом нашег постојања, од заплета који сублимирају човека у вечним борбама добра и зла, са приступом ликовима рашчлањеним у свим њиховим физичким, психичким и емоционалним димензијама. Белетристика је КЊИЖЕВНОСТ великим словима.

5 најбољих препоручених романа у историји књижевности

Гроф Монте Кристо

Трагикомедија живота као авантура. Отпорност са романтичним додиром, нијансе удаљеног црног романа око најопакијег људског стања. Авангардна позадинска прича у то време, али је поштовала најкласичнији приступ почетка, средине и краја. Само да је чвор прецизна архитектура више чворова развијених у ланцу. Сваки од бриљантних наплата да би коначно сачинио фасцинантан мрежни оквир.

Бродоломи, тамнице, бекства, погубљења, убиства, издаје, тровања, имитације личности, живо закопано дете, васкрсла млада жена, катакомбе, шверцери, разбојници... све да би се створила нестварна, изузетна, фантастична атмосфера, по мери натчовека који се у њему креће. И све то умотано у роман обичаја, достојан да се мери са Балзаковим савременицима.

Али, поред тога, цело дело се врти око моралне идеје: зло мора бити кажњено. Гроф, са те висине која му даје мудрост, богатство и руковање нитима завере, стоји као „рука Божија“ да дели награде и казне и освети своју скрхану младост и љубав. Понекад када чини чуда да спасе праведника од смрти, читаоца преплаве емоције. Други пут, када зада немилосрдне ударце освете, осећамо се потресено.

Куијоте

Бујност у форми и садржају, иронија, ерудиција у популарном тону (равнотежа готово немогућа за било ког приповедача осим Сервантеса). Догодовштине и незгоде Дон Кихота преплављују машту на све стране. Али сваки проницљиви читалац брзо схвати да иза авантуре Дон Кихота и Санча Пансе постоји много парабола, учења и морала. Лудик као што је Он је у стању да сваким новим поглављем покаже да је луцидност више наслеђе оних који посматрају свет на коњу истог стрка.

Дон Кихот је име које је изабрао Алонсо Куијано за своје авантуре лутајућег витеза у фиктивном делу Домишљати господин Дон Куијоте из Ла Манцхе, дело шпанског писца Мигел де Сервантес.

Витак, висок и снажан, Алонсо Куијано Веома је волео витешке романе, толико да је почео да пати од халуцинација и да верује да је витез који лута по имену Дон Кихот. У својим авантурама у потрази за својом имагинарном дамом, Дулцинеја дел Тобосо, био је у пратњи Санчо Панса, реалан и вредан сеоски човек, као штитоноша.

Дон Кихот неколико пута доводи свој живот у опасност и комбинује лудило са тренуцима велике луцидности, као и показујући огромну наивност коју многи ликови књиге — они теоријски разумни — покушавају да искористе.

Тхе Адвентурес оф Дон Кихот завршавају када га он победи Бацхелор Царрасцо обучен као витез Приморан да се врати кући и напусти витешки живот, Дон Кихот поврати разум али умире од меланхолије.

Парфем

Патрик Сускинд се извукао са овим романом. Шанса је желела да овај немачки писац наиђе на један од најјединственијих, најузбудљивијих и најфасцинантнијих романа у историји књижевности. Гренујев лик достиже сличан интензитет као Дон Кихот због његове ексцентричности. Јер Гренуј лоше живи са својом осудом донетом из старих казни грчких богова. Нико га не може намирисати јер нема мирис.

Сви му се одричу због његовог узнемирујућег присуства које опонаша ништавило, празнину... Па ипак, Гренујево чуло мириса је способно за све, да синтетише ону арому која призива живот, љубав, смрт, чак и његове крајње последице.

Из беде у којој је рођен, остављен на бригу неких монаха, Жан Батист Гренуј се бори против свог стања и пење се на друштвене положаје, постајући познати парфимер. Он ствара парфеме који могу да га натерају да остане непримећен или да изазове симпатију, љубав, саосећање... Да би добио ове мајсторске формуле, мора да убије младе девојке, да добије њихове телесне течности и да разблажи њихове интимне мирисе. Његова уметност постаје врхунска и узнемирујућа спретност. Патрик Сускинд, који је постао мајстор ироничног натурализма, преноси нам киселу и разочарану визију човека у књизи пуној олфакторне мудрости, маште и огромне погодности. Његово убеђење одговара његовом карактеру и нуди нам књижевно урањање у природну дугу мириса и у узнемирујуће поноре људског духа.

Срећан свет

Дистопија као заплет је у литератури најближа пројекцији друштвене критике коју само фикција може упутити да нас све стави на опрез. Пошто је наш свет формиран у снажно институционализована друштва, после индустријске револуције, закопани механизам отуђења је прилагођен управо развоју демократије као највише вредности. Ако је демократија сама по себи најмање лоша од друштвених система, када се појаве узнемирујући црни облаци дистопије, ствари постају ружне и „демос“ део речи се потпуно изобличава.

Поред Утопије Томаса Мороа из које произилази ова каснија антагонистичка идеја, Хаксли је био први који је сагледао могући, најизводљивији помак ако би моћ инсистирала на покоравању на најлукавији начин, понекад непроцењив. Резултат је увек неопходна нова претеча 1984. године Орвел или Животињска фарма истог аутора.

Бити пионир бренда. И са свим очишћеним тереном за Хакслија, његов храбри нови свет је роман дистопијских романа, суштинско дело за његов ритам, наравно, али и за коментарисану позадину.

Рат и мир

Истина, дебело дело тамо где постоје. Али о томе се ради, зар не? Када прочитамо добар роман, део нас пожели да му се никад не заврши, или се тако осећамо када окренемо последњу страницу. А када се то деси, када се радња одуговлачи из ноћи у ноћ читања, уз готово оргазмичко интелектуално уживање (не знам да ли је ово последње потпуна контрадикција), жалимо се колико траје...

Наравно, стотине и стотине страница изгледају озбиљније када још нисте почели да читате. Једном када је радња постављена, тера нас да живимо у том епу који се бави свиме, од историјског до егзистенцијалног. Можда му то што је у почецима зацртан као рад на рате даје јединствени идентитет као разнородног дела, непредвидивог и магичног мозаика који нас тера да се удубимо у детаље чим нас изненада изведе из авиона да бисмо може да види све што је холистички претпоставља док све више гледамо на историјске догађаје и ликове.

Серијализован у часопису Руски гласник између 1865. и 1867. и у облику књиге 1869. године, „Рат и мир“ није престао да изазива забуну у своје време, а потом, до данас, страствене покушаје дефиниције. Главни ликови чине репрезентативну слику руске аристократије раног деветнаестог века. Толстој обједињује своје аватаре у време Наполеонових ратова са онима историјских личности и оних обичних људи, који обухватају епско и домаће, јавно и интимно, често из неочекиваних перспектива: не само оне високе команде. онај дежурног, али чак и онај од шестогодишње девојчице... или онај коња.