Француска књижевност ужива у богатој и разноврсној наративној сцени са ауторима који се истичу у авангардним предлозима као што су они, сваки на свој начин, Хоуеллебецк o Фоенкинос; или међународно најпродаванији ноир са Фред Варгас o Господар. Сви ови велики приповедачи и многи други уживају у наслеђу а Георгес Перец да је у свом кратком постојању показао знаке преплављеног капацитета у том циљу свог експериментисања.
Експонент збуњености и отуђености, заплета стиснутог ка наративној синтези као алхемији у којој ликови дестилирају своју душу. Чудесан аутор у свим оним аспектима где језик поприма другу димензију, било да је то проза или стих, чланак или есеј. То је онај Перец који нам се у било којој својој књизи појављује као полифацетичан.
Светао у стиховима и можда замагљен у својој души оним недавним злокобним наслеђем истребљења Јевреја које га је зачинило у детињству губитком родитеља. Поента је да је књижевност још једном као плацебо у најличнијем или као сублимација у креативном аспекту била распоређена у дело набијено тим крајњим значењем и тим трансцендентним остатком добре књижевности.
3 најбоља препоручена романа Жоржа Перека
сећам се
Recordar es citarse a uno mismo aún a riesgo de no haber tomado las decisiones que en aquel otro momento asomaban como horizonte. Por eso ese comienzo de relato con el que visionamos hechos ofrece sinceridad, crudeza, melancolía, confesión. Con «me acuerdo» exponemos a los demás otros días idealizados en los que las cosas ocurrieron y transcurrieron extrañamente, siempre a contrapié, con su punto de hilaridad, de lirismo y de desconcierto. Justo el otro foco necesario para entender el ayer o hasta la más remota época vivida de la historia reciente.
«Me acuerdo» se ha convertido, con el paso de los años, en un viaje a la memoria colectiva de un país. Este inventario de recuerdos, compuesto por 480 anotaciones que siempre comienzan con las palabras que dan título al libro, se ha convertido en uno de los iconos de la literatura memorialista de todos los tiempos. Recuerdos de infancia y juventud de uno de los mejores escritores del siglo XX por los que desfilan actores, escritores y políticos, pero también estaciones de metro, bulevares o cines de un París que ya no existe pero que resulta fundamental para comprender el panorama actual de la cultura europea. Llega, en una nueva traducción de Mercedes Cebrián, una de las obras míticas de Georges Perec.
Отмица
Барем су старе приче добро почеле, али ова није била ни то. Од почетка се над ликовима неумољиво надвија мистериозна клетва, а како се прича одвија, њена свеприсутност збуњује самог читаоца.
Када Тонио Воцел нестане, жртва отмице, приведен, побегао, потиснут?Полиција, неспособна да правилно дешифрује бројне трагове који су му предочени, не чини ништа друго него јуриша на земљу. Тониови пријатељи предузимају мере по том питању, али и они ће, ма колико близу истине, постати плен неухватљивог убице. Међутим, хумор и даље влада у књизи.
El lector tiene, asimismo, la oportunidad de probar su ingenio, ya que la solución, a la vez inasible y evidente, ocultada con esmero y, sin embargo, malévolamente simple, jamás desvelada pero siempre expuesta, está ante sus ojos. ¿Acaso sabrá verla? ¿Conseguirá dar con el autor de este caos?
Животна упутства за употребу
Сваки производ са својим упутствима која као парадигму одређују употребу и одлагање, вара нас. Ништа се не сме бацити у једном циклусу осим живота. Зато је боље да имате добра упутства када живот крене наопако или прети пропаст...
Са задовољством колекционара, Перец нам је показао да је и књижевност игра и да се иза завесе свакодневног живота крије поезија анодина. Иза фасаде једноставне париске зграде пронашао је архиву прича. Приповедање је такође учење да се гледа, да се схвате животне приче које чине ово монументално слагалице коју још називамо стварношћу.
До ове књиге сам дошао у време када је књижевност претила да постане претерано меланхолични свет. Нашао сам у њему трачак живота. Заљубила сам се у Бартлбута и његов суманути пројекат иза којег се крије велика интуиција: та лепота је понекад бескорисна, а самим тим и лепша. Прошао сам кроз хиљаду и једну причу која се овде прича, умотана у исто чуђење са којим замишљам да је ренесанса сигурно истраживала своје кабинете радозналости. И знао сам да књижевност може бити нешто друго: врло озбиљна игра која одражава наш најнесташнији осмех.
