Krajnji uzrok svakog straha je smrt. Činjenica da znamo da smo smrtni, potrošni, zastareli vodi nas kroz razum i svest do svih strahova koje možemo da gajimo ili razvijemo. I time Havijer Beristajn igra metaforu smrti svih, koncentrisanih u zakopanom lešu bez imena. Konačna presuda ne donosi uvek konačne kazne...
Koliko zloslutno može biti u ljudskom biću koje je sramotno sahranjeno bez nadgrobnog spomenika koji bi obeležio njegovo ime prema toj lažnoj mramornoj večnosti? Koje su tajne mogli da požele da sakriju pod zemljom usamljenog groba?
Lik koji je izgleda hteo da izbriše iz narodne mašte. Sahranjen, možda, tražeći Božiju zaštitu, da sačuva svoje zloglasno sećanje i zli uticaj samo od crva i propadanja.
Prolazak vremena kao da briše sve tragove bezimenog leša. Ali iza kulisa mnogi znaju, još se sećaju ...
Bilo je nasilja, bilo je ludila i apsolutnog predanja zlu. Problem je u tome što sada Julijan želi da zna, želi da bude u stanju da razazna razloge za takvo prepuštanje zaboravu. 50 godina je mnogo, ali prošlost se uvek može ukloniti. Jednom kada sećanja vaskrsnu u sadašnjosti, kada se ukloni zemlja ispod koje se krila obična svest, uvek se mogu probuditi nova čudovišta.
Ono što se tada desi možda neće nadoknaditi to. Više je nego verovatno da je istina uvek trebalo da ostane zakopana u tom podzemlju koje može, ali ne mora postojati nekoliko metara ispod zemlje. Ali postoji nešto od neodoljivog magnetizma u svakoj istini, i kako joj se Julijan približava, on je primoran da ide dalje, šta god da se desi.
Можете купити књигу Čistilište: izgubljene duše, najnoviji roman Havijera Beristajna Labake, evo: