Прва половина 20. века у Европи бележи обиље трансцендентних аутора као неопходних хроничара континента који је уроњен у мрак великих светских ратова.
Мислим на Томас Ман, Џорџ Орвел, или већ у Шпанији Бароја, Унамуно…писци сви завирују у поноре два велика сукоба са својим послератним, њиховим међуратним периодом и тензијама проширеним током турбулентног времена које је изван друштвено-политичке будућности, преписало милионе живота у сенци.
Роберт Мусил, са сличном суштинском намером као и претходни, увек између егзистенцијалног оптерећеног непослушним песимизмом типичним за то време, и потраге за људским у тами човечанства, саставио је јединствену библиографију.
То није велика збирка радова која једва прелази десет. И можда управо у оскудној, Мусил је концентрисао ту софистицирану визију света са филозофске тачке гледишта, преточену у роман са богатством које своје заплете тежином и дубином претвара у унутаристорије, са хуманистичким конотацијама из излагања његових ликова до оне крајности због којих живот осећамо као доказ бола.
Али изван позадине, Мусилове акције такође увек изазивају сугестиван чвор који чека изненађујући исход, као сваки роман који поштује себе за уживање читалаца жељних да настањују тако интензивна окружења.
3 најбоља препоручена романа Роберта Мусила
Човек без атрибута
Дело са оном увек јединственом витолом недовршеног која прати великог аутора пре него што дефинитивно напусти сцену. Роман који тражи, и упркос свом замагљеном крају, постиже ту трансценденцију магнум опуса, од обима до употребе Проуст у „У потрази за изгубљеним временом“.
Од самог почетка, посвећеност, више од деценије, да се дело затвори, несумњиво показује ту вољу да се каналише добар починак протока времена, не препуштајући се првим утисцима. Нешто што увек обогати при враћању ликовима и њиховим нијансама. Улрих је такозвани човек без атрибута, хладан момак и одан свом свету бројева и комбинација као добар математичар. Његов парадигматски утисак о свету бежи од нематематичке привлачности коју осећа према Леони и Бонадеи.
С друге стране, у антиподима овог чудног света између бројева, дивљења и страсти сачињеног алгоритма, Ан Арнхајм је већ пун атрибута доброг човека, све зна, познаваоца савременог света у свим његовим димензијама. У позадини, предратна Европа 1914. године, у средњој тачки, греси, таштина, претеране амбиције и детињасте жеље људи са или без атрибута.
О глупости
Есеј о глупости у најбољем случају не би требало да буде дужи од 100 страница. Осим ако нас неко попут Мусила не натера да желимо да видимо да је глупост онолико наша колико и гориво које јој дајемо.
Јер глупост којој су се смејали ученици професора Ердмана када је упозоравао да ће та, глупост, бити епицентар његовог излагања на часу, није ништа друго до соматизација змије страха која се извија из наших предрасуда способне да унакаже стварност, наше незнање. способни да се охрабримо до тачке порицања говора другог из чистог оштећења ега.
Бити мудар може бити исто што и не бити толико глуп да ћутимо, посматрати пре него што проговоримо, да ослободимо свој ум пре него што наше склоности пониште сваку могућност синтезе и учења. Зато је Ердман морао да говори о глупости. И тако је Мусил спасио сву ту мисао у малој књизи коју можемо запамтити да увек покушавамо да побегнемо од сопствене глупости.
Невоље студента Торлесса
Приближавање призору младости и војног окружења да би ствар била још гора, даје овом роману ту већу близину сваком читаоцу вољном да уђе у Мусилов свет.
Торлесс је млади војник суочен са најдубљим контрадикцијама. Јер нешто у њему тежи да пробуди тај тобожњи понос набреклих груди док детињастија страна има своје сумње. Само што дете, адолесцент обучен у ратну униформу, убрзо учи да неозбиљно размишља о животу и смрти, стварима које за њега још увек нису ништа из далека да их види.
Али управо је он, Торлес, најконтрадикторнији од војника и његова забринутост га тера да се понекад побуни против наметнутог страха. Зато што је његова интелигенција бродоломна у празнинама те војне дисциплине и те патриотске мисије против непријатеља који су понекад донкихотски за младе момке попут њега. Понекад Торлес схвата да је прекасно, да нико од других дечака није у позицији да избегне отуђење. А кренути у соло бекство није лака ствар. Дакле, избегавање може бити само унутра, у простору који можете да заштитите да га нико не заузме силом из ваше свести.
