Ако смо недавно говорили о писцу руског порекла Аин Ранд, данас се обраћамо делу другог амблематског аутора идентичног совјетског порекла, Белорусије Светлана Алекиевицх, потпуно нов Нобелову награду за књижевност 2015.
И доводим је у овај простор повезујући је са Рандом јер обоје компонују аналогна дела у смислу њихове трансценденције изван наративног. Ранд је дао своју филозофску визију, а Светлана нам даје више социолошке визије у својим текстовима.
У оба случаја питање је да се хуманистичком приступи као суштини на којој се развијају чворови мисли или заплети као аутентичне хронике које из реализма, када нису пуна стварност, траже тај напад на свест.
Светлана Алекиевицх је направила своју библиографију интензивна социолошка витрина у којој есеј такође има место, ако не и све што се истраживачким новинарским призвуком не заврши, у том случају се квалификује том есејистичком допуном према читалачкој медитацији.
У сваком случају, Алексијевич је неопходна референца за потпуни преглед панораме земаља које су чиниле Совјетски Савез, о својим коренима у 20. веку који је у тим крајевима трајао још дуже и који је на крају исковао заједничку представу у разноликости толиког броја нових народа у настајању.
3 најбоље препоручене књиге Светлане Алексијевич
Гласови из Чернобила
Потписник је 10. априла 26. имао 1986 година. Несрећни датум када се свет приближавао најсигурнијој нуклеарној катастрофи. И смешно је то што то није била бомба која је претила да уништи свет у Хладном рату који је наставио да прети и после Другог светског рата.
Од тог дана Чернобил се придружио речнику злокобног Чак и данас, застрашујуће је приближити се путем извјештаја или видео записа који круже интернетом о великој зони искључености. Је око 30 километара мртве зоне. Иако утврђивање „мртвих“ не може бити парадоксалније. Живот без палијатива заузима простор који су људи раније заузимали. У више од 30 година од катастрофе, вегетација је победила бетон, а локална дивљач је позната у најсигурнијем простору икада познатом.
Наравно излагање радијацији које је још увек латентно не може бити безбедно за живот, али је животињска несвесност овде предност у односу на већу могућност смрти. Најгора ствар у тим данима након катастрофе је несумњиво била окултизам. Совјетска Украјина никада није понудила комплетан поглед на катастрофу. А међу становништвом које је живело у околини проширио се осећај напуштености, што се добро одражава у актуелној ХБО серији о том догађају. С обзиром на велики успех серије, никада не шкоди повратити добру књигу која допуњује овај преглед такве глобалне катастрофе. А ова књига је један од оних случајева у којима је стварност светлосним годинама удаљена од фикције. Јер приче интервјуисаних, сведочанства од неколико дана која изгледају закачена у лимбу надреализма који понекад прекрива наше постојање, чине ту магичну целину.
Оно што се догодило у Чернобиљу причају ови гласови. До инцидента је дошло из било ког разлога, али истина је збир последица које су испричали ликови у овој књизи, и многи други који више немају глас. Узнемирујућа је наивност с којом су се догађаји суочили неки становници који су вјеровали службеним верзијама. Откриће истине фасцинира и застрашује последице које је овај подземни свет концентрисаних језгара експлодирао да промени лице те територије за деценије које долазе. Књига у којој откривамо трагичне судбине неких становника преварених и изложених болестима и смрти.
Крај Хомо Совиетицуса
Комунизам или највећи парадокс људског разума. Пројекат класне солидарности и социјалне правде показао се као апсолутна катастрофа.
Проблем је лежао у веровању да је људско биће способно да материјализује оно што су велике користи комунизма најављивале као друштвену панацеју. Зато што је деструктивна компонента моћи у неколико руку и трајно занемарена. На крају се радило о, како можемо открити у овој књизи, о лабораторијском комунизму, о произведеном отуђењу које Алексиевич скида из транскрипције интервјуа са становницима тог система направљеног од страве.
Унутар прича које су без сумње прошле, али стотине живих сведочанстава још из ужасних времена. Неки покушаји да се омекша ствар, попут Горбачовљеве перестројке, нису успели да ублаже ефекат система са ендемским злом ауторитаризма који постаје неспојив са развојем. Крај тог Хомо Совиетицуса био је та еволуциона искра пробуђена из инерције светске опсаде према систему пропасти.
Рат нема женско лице
Можда је једини аспект у којем је комунизам практиковао ту једнакост био управо у свом најзлокобнијем аспекту, ратном. Зато што у овој књизи налазимо референце на жене ангажоване на истим фронтовима као и мушкарци који су насељавали Црвену армију.
А можда су сви они, мушкарци и жене, били они који су имали најмање разлога за рат. Јер, после Хитлера на помолу, Стаљин је био у позадини. Непријатељи човечанства са обе стране. Мало или нимало наде у позитивне резултате у случају победе. А те жене које обављају своје мрачне војне дужности можда још нису биле свесне оштрог парадокса у свом случају.
Зато што би систем још једном продао идеју о одбрани отаџбине, хвалио би совјетске вредности једнакости и неопходну одбрану постигнутог статуса. За Совјете, Други светски рат је био чудно бојно поље са стварним непријатељима и злокобним духовима који су помрачили сваку наду.
Апокалиптични сценарио прошаран насиљем свих врста, безнађем и терором. Нова сведочанства која је пронашла ауторка да би потврдила, од првог избијања женске визије, катастрофу катастрофа, најгори ратови који су се проширили на огромном бојном пољу званом СССР. И поред свега, Алексијевич извлачи ту неопходну људскост из збира хроника и буди атавистички осећај да се највеће душе појављују међу свим врстама беде и грубости.
