Pedesetak knjiga i skoro sve sakupljene najveće književne nagrade (са самитом од Награда Сервантес 2023) као званичан доказ да је реч о квантитету и квалитету. Луис Матео Диез je jedan od bitnih pripovedača našeg vremena, plodan kao Јосе Мариа Мерино sa kojim se može reći da sačinjava tandem po generacijama i po neospornom stvaralačkom kapacitetu. Za njih dvoje izgleda da nema panike od prazne stranice.
Baveći se toliko i toliko priča, Mateo Diez nosi svu sreću i čim se čini da je pokrenut kafkijanskim nadrealizmom ili čak notama od дистопијска научна фантастика (компонујући лагану сценографију из које се елукубрира у егзистенцијалистичком тону), као да се држи за земљу оним телурским реализмом костимбризма и интимности где његова креација Целама концентрише јединствену снагу. Романи, приче, есеји и легенде. Поента је писати као витално наслеђе.
En autor toliko odan književnom kao vitalnom temelju Uvek izgleda rizično ukazati na njegova najbolja dela. Zbog toga je ovom prilikom, više nego ikad, potrebno istaći ono subjektivno, preporučljivo nego odlučno, jer, štaviše, nikako drugačije ne može biti.
3 najbolje preporučene knjige Luisa Matea Dijeza
Kristalna mladost
Lepo je krhko. Reč je o sudbini našeg sveta koji se menja. Mladost sama po sebi takođe ima pojam o svom postojanju koliko je puna toliko i prolazna. I možda tu počinju najveće dileme najlepšeg doba.
Sve kontradikcije se tokom vremena posmatraju kao praznine, nešto poput nesaglasnosti između hormona koji bujaju i neurona koji besne od aktivnosti. Sve dok nas gorka lucidnost ne vrati na ideju da ne. Sve u vezi mladosti bilo je autentično, potpuno, suštinsko.
Od punoletstva, Mina pamti svoju ranu mladost kao da su to zaboravljeni kadrovi iz starog filma. To su sećanja na vreme kada se nemirna i razularena Mina u zabludi posvetila pomaganju drugima kao načinu preuzimanja sopstvenih nedostataka. Čini se da je želja da budu voljeni njihov cilj. Kao da je njeno postojanje zaustavljeno, osuđena na letargiju iz koje pokušava da pobegne od života onih oko sebe.
En Kristalna mladost Luis Mateo Diez daje narativni glas nijansiranom i dirljivom ženskom liku, koja je rastrzana između konfuzije svojih impulsa i emocija, i koju prate druga simpatična i himerična bića sa kojima se granice prijateljstva i ljubavi zamagljuju.
Majstorski pripovedač, obdaren izvanrednim kapacitetom za evociranje i vladanjem jezika u najboljem nasleđu naših klasika, Diez zaslepljuje u ovom romanu o mladosti, onoj životnoj fazi u kojoj je sve moguće, ali i krhko, poput kristala delikatnog staklo koje je sadržalo suštinu onoga što ćemo na kraju biti.
Sideralne starešine
Kao protivtežu nežnom i ponornom pripovedanju o mladosti kojim se autor bavio u prethodnom romanu, ova druga priča pretpostavlja antitezu zapleta, približavanje drugom polu gde sve biološko i mentalno čine nesređenu simfoniju, ponekad magičnu u njegov haos.
El Cavernal, gde se odvija radnja ovog romana, može izgledati kao gostoljubiva ustanova puna starijih ljudi raznih vrsta i koju vode sestre Klementine. Takođe bi se moglo pomisliti da je to aerolit odvojen od neke stratosfere iza koga ni starost ni vreme nemaju veze sa onima koji ga naseljavaju. Ili, na kraju krajeva, svemirskog broda koji se sprema da otputuje sa najpametnijim i najhimeričnijim starcima, koji su oteti.
U svakom slučaju, ono što se dešava u Pećini nema ko da popravi i sve je upleteno u neku vrstu lude avanture predvidljivo opasne. Roman koji nas vodi u taj establišment može biti veoma smešan i istovremeno misteriozan i zbunjujući.
Slika između ekspresionista i nadrealista kojom je napisana i zacrtana ima hipnotički duh događaja i likova koje je teško zaboraviti, iako se mora preuzeti rizik da budemo kao čitaoci nepovratno zatvoreni u pećini, što je iskustvo koliko god uznemirujuće. urnebesno.
Drvo priča
Naslovna slika zvuči kao film Tima Bartona. Navodno rasipanje mašte na koje ukazuje fantastična ideja završava se punjenjem korpe berbom ukusnih plodova, različitih, ali sa istog drveta gde se kratkoća narativa povezuje sa tim moćnim beskonačnim imaginarijem priče kao nepogrešivim prenosom ko ми смо.
„Nije mi bilo lako sastaviti priče koje sam napisao i objavio na dugom kompjuterskom putovanju između 1973. i 2004. godine. Priče izmiču kontroli, romani su više vezani za mene, mada moram da priznam i stanje indolentnog vlasnika svojih fikcija. Ono što je već napisano uvek me manje zanima od projekta u toku, a sklonost izuma ka anonimnosti uvek me je plenila.
Priče su izmakle kontroli u izgubljenim i pronađenim knjigama, u pojedinačnim zbirkama, takođe u knjigama koje nisu bile striktno o pričama, knjigama u kojima je bilo priča kao i drugim stvarima. Zbližiti ih znači prepoznati ih, pustiti ih da se vrate i steknu konzistenciju grana drveta kojem pripadaju.
Oni nesumnjivo sadrže nezamenljive tragove mog književnog sveta, raznolike tonalitete i nalaze, a možda i odgovore na suprotstavljene interese i izazove, posle toliko godina odmaka. Savršenstvo zaborava, ta moralna i estetska ambicija da fikcija ne treba vlasnika, veoma dobro korespondira sa ambicijom savršene priče, koliko nemoguće koliko je suštinska.
Ne postoji opcija za samozadovoljne priče, život zarađen u fikciji uvek mora biti moćniji od stvarnog.
Друге препоручене књиге Луиса Матеа Дијеза
Лимбо биоскопа
Илустрована књига за допуну нових креативних аспеката у библиографији која је скоро неразумљива за читаоца почетника његовог дела. Право задовољство за илустратора као што је Емилио Урберуага који савршено спаја ову дуалност слова и слика, наративних намера, сцена и симбола.
Још више у оваквом предлогу који прибегава мета да би се кинематографији обратио као уметности, али и тромпе л'оеил, идеализацији и стварности, ликовима и њиховим глумцима... живот у суштини преноси са једне стране екрана на други у егзистенцијалној осмози која оставља сав сок.
У дванаест прича које чине Лимбо биоскопа, Луис Матео Диез, један од најпризнатијих и најнаграђиванијих писаца у нашој земљи, води нас у биоскопе. То је путовање у прошлост, али и у садашњост, шта се може догодити у мрачној просторији када протагонисти филмова оживе и изађу на тезге, или Марсовци који слете у биоскоп Космо у Берицији, или убиство у биоскопу Јасноће... Луис Матео Диез нам у овој сјајној књизи показује своју најзабавнију и најразигранију страну да ода почаст биоскопима, коју је сјајно илустровао велики Емилио Урберуага.
