U toj literaturi koja uzvišeno shvata kao vežbu formalne sofisticiranosti, erudicije i da bude u stanju da bude argumentovana dubina prema egzistencijalnom, Марсел Пруст bio bi jedan od njenih najjačih stubova. Naročito u dvadesetom veku upravo datom da u književnosti spase najbolje od civilizacije koja je pokazala svoje najgore poznato lice u tom prošlom veku, zapamćena po svojim ratovima (pored ozbiljnih globalnih pretnji) oružjem velikog razaranja.
Naravno, svaki autor prvo sedne u stolicu među svoje. И тако СелинNeposredni francuski književni potomak, bio je darovit učenik koji je ponekad nadmašio učitelja u nekim od njegovih najznačajnijih dela.
Ali kao diferencijalna činjenica u slučaju ttakođe doktor Louis Ferdinand Céline, Treba napomenuti da se njegova proza na kraju približava onoj prethodno citiranoj pozadini Емил Циоран nego Prust. Mora da je u pitanju fatalizam tipičan za mnoge druge doktore koji su se bavili piscima skorog dvadesetog veka, kao npr. Пио Бароја o Чехов.
Avanturist u svom najvitalnijem smislu, ranjen u ratu, lekar i više puta oženjen, Selin je u svoju književnost koja se neočekivano pojavila u tridesetim godinama života ulio ne samo intenzivne utiske i duboke ideje već i deo svojih bogatih iskustava.
Célineova najbolja 3 preporučena romana
Путовање до краја ноћи
Analogija sa Prustom ubrzo je tražena u ovom romaneskno napravljenom egzistencijalnom blogu ispunjenom iskustvima i okićenom čežnjama, možda željama ili krivicom... svim onim imaginarnim stvarima koje autor prevrne kada prizna da delo ima biografski deo.
A možda je problem bio u tome što je u prethodnom periodu slabo interesovanje za katalogizaciju. Zato što ovaj roman na neki način prevazilazi aspekte „U potrazi za izgubljenim vremenom“, ne po monumentalnosti svoje konstrukcije, po svojoj reprezentaciji dela fantastike gotovo savršenog odraza života kao hiperrealističke slike, već u najmanje u tom realizmu koji se s najvećom snagom približio onome što je istinito samo po sebi, onome što je izvučeno crno na belo iz samog života da bi se završilo ukrašavanjem tom blistavom pričom velikog pisca. Jer ova knjiga ima tu homerovsku tačku transcendentnog putovanja do kraja noći ili do samog središta ljudske duše, sa svojim mrakom i mogućim izlascima sunca.
Glavni junak Ferdinand Baradamu putuje svetom opterećen snažnom voljom i intenzivnim očajem, a njegove čvrste i napete protivrečnosti predstavljaju protivtežu prirodi ljudskog bića. Pojam toliko prostora u kojima je autor zapravo živeo na kraju čini ovaj roman fascinantnim delom po ukusu te velike flaše otvorene za tu priliku. Uz prednost što se može ponovo otvoriti i ponovo pročitati da bi se otkrile nove nijanse u različitim periodima u životu čitaoca.
Smrt na kredit
Sa već popularnijom patinom, čak i povremeno na svom jeziku - nešto što je neophodno zbog evidentnog okruženja u skromnim krajevima -, ovaj drugi roman, napisan u dobrim godinama nakon ogromnog prodora (uključujući i kontroverzu) u svet književnosti, evocira čovečanstvo od opstanka.
Jer Selin zna, kao i svaki pisac koji je obdaren tom suštinskom sposobnošću posmatranja da otkrije konačne istine, da samo likovi koji zaviruju u ponor znaju da žive. Stvari postoje po svojim suprotnostima u ovom svetu. U sreći se uživa tek kada stigne, poznajući tugu. Čovečanstvo je poznato samo kao inherentna dobrota pojma kada pati od drugog čovečanstva sposobnog da nanese štetu radi sebe samog.
U najgorčem humoru, u smehu sa odjecima poraza, uživa se samo kada znaš da prihvatiš da si bedak, da li si kralj ili vazal (samo da vazali ranije saznaju i zato mogu da se smeju gorčije). Naravno, pripovedač u prvom licu tera nas da učestvujemo u velikim otkrićima iz malih zadovoljstava koja su zvanično uskraćena u visokomoralnim sferama. Meso, pol, isporuka hedonizma protagoniste koji, umesto da napreduje kroz život, luta željan da napadne ono što može, da oslobodi svoje strasti stvorene porokom. Ostatak, prolazak njegovih dana između nejasnih formacija i jednostavnih poslova za njega je druga koža gubitnika koji zna da će umrijeti prije nego kasnije.
Fantazija za drugu priliku
Jedan od najvećih kontrasta u Célineovom delu javlja se u kontrastu između blistavosti proze, uklapanja reči, bogatstva leksikona kada je postavljena upravo kao dragulj sa traženim značenjem..., sve to kako ja recimo za razliku od tog osećaja poraza, duše gubitnika koji gledanje ovog romana imponuje, sa novom tačkom iskrivljene biografije, u nastojanju da se najgore bez zadrške prikaže kao najgore.
Nema sublimacije ili elastičnosti, samo taj fascinantan kontrast između lepote jezika i truleži ljudske bede. Tu i tamo umetnutim refleksijama (koji povremeno odvlače pažnju od fikcionalizovane suštine radnje) priča nam se o svetu kroz koji protagonista prolazi između ratova u kojima se samo poraz i beda prevazilaze, u zatvorima kroz koje je prošao u gorkom povratku u kuća nekoga ko je već izgubio dušu i zna da je osuđen na svoju gotovo duhovnu inerciju, da nikada ne nađe odmora ili nade.
