Историјска фикција није увек отворено и стога плодно поље за историчаре или друге популаризаторе у сличним областима. У основи зато Када се пише историјска измишљотина, преузима се напоран задатак да се наративу пренесе нешто више. Ништа више и ништа мање од мисије давања живота протагонистима и стварања епохе о којој је писано настањивом као четврта димензија.
U Španiji su autori kao npr Јосе Луис Цоррал o Луис Зуецо. Други су доживели бродолом између ерудиције, обелодањивања без више или најасептичнијег описа.
У случају Француски историчар Иван Јаблонка Претпоставка задатка фикционализације да би се романизирала историја на крају је значила открића и отварање веома различитих путева. Јер од када је објавио свој први историјски роман, Јаблонка се на крају бавио веома различитим темама које су му донеле неочекивани успех, где се претпоставља да је приповедање више ствар инспирације него академске обуке. Магија писца који на крају буде откривен далеко од његових почетних претпоставки...
3 najbolje preporučene knjige Ivana Jablonke
Лаетитиа или крај људи
Књиге које чине хронику злослутног понекад стижу из најкрвавије стварности. Slučajevi pripovedača kao Лаура Рестрепо или други, а у овом случају Јаблонка. Pisci koji nam šalju, iz pomnog istraživanja i emocija do detalja, anegdote koje ne prevazilaze zvanična istraživanja ili vesti. Osetljivost u službi neophodnih uzroka koji nas pomiruju sa našim svetom.
Јер чудовишта не могу да настане наш свет и да се понашају као да ништа, у смислу да нам све остаје у сећању као кратки телевизијски пресек вести. Сећање на ове жртве које падају у канџе најгорих предатора нашег друштва вреди достојанства, сећање претворено у књигу, упозорење за поморце и свест о сенкама које нас назиру чешће него што мислимо.
Лаетитиа Перраис имала је осамнаест година када је силована, убијена и раскомадана у ноћи 18. јануара 2011. Злочин је стигао до новина и шокирао Француску. Ova srceparajuća knjiga bavi se jezivim zločinom i političkim, društvenim i pravosudnim reakcijama, ali pre svega rekonstruiše priču o ubijenoj devojci.
Аутомобилом за кампирање
Понекад се у најагилнијем облику литературе сажете у описима и агилне у свом развоју налазимо са тежином најдубљих промишљања.
То је у суштини формула Јаблонке, иако се више од стила чини да је то једноставно природан начин испричавања њихових прича, без обзира колико напорни или интензивни били ти потези четкицом који повезују поглавља из суптилног позива читаоцу да сажете сцене, дијалоге и тишине ...
Ali ova knjiga nije novi prikaz tragičnog kao u slučaju Laetitia. Bar ne baš. Jer putovanje porodice Jablonka u kamp kućici gleda u taj raj uspomena iz detinjstva. У овом случају оснажена сликом слободе и заједништва породице која је покренута да види свет кроз југ заносне Европе за све њих.
Али, наравно, аутор у тако личној причи спашава и ту мање пријатељску страну. Јер у то време породичног разоноде, наравно, појављују се фигуре њихових родитеља, посебно очеве, одлучне да запале срећу у својој деци. Рај из детињства из којег је патио кад су му одузели родитеље у одвратном нацистичком холокаусту и о којем прича добро описује.
А роман је састављен управо од оних погледа са обе стране огледала, око путовања које је до краја уживало са стране детињства и које је у зрелости спасило исто дете које открива нове детаље у сећању на те родитеље далеко од прошлости .
Сјајна сећања на наш живот су бљескови, можда идеализовани тренуци, али изазвани том меланхолијом понекад опојни. И Иван је веран тој пролазној конструкцији среће, састављајући скакајући блог између успомена, арома, пролазних пејзажа на ауту, разговора, песама и променљивих перспектива детињства и зрелости. Селективна и измишљена биографија о једном од тих путовања, те породичне авантуре означене као битни одломци из књиге наших живота.
Pravednici
Niko bolji od istoričara kao što je Jablonka da uradi iskrenu vežbu razmišljanja o ženskom u istoriji, sa rubovima i teretima koji danas sežu sa svojim neizmirenim dugovima...
Патријархат, феминистичка револуција, егалитарно друштво: ево концепата на којима се фокусира овај амбициозни есеј Ивана Јаблонке. Ako u šokantnoj hronici Лаетитиа или крај људи Autor je prikazao ekstremni slučaj dokle može da odvede toksična muškost, ovde opširno analizira ovo pitanje iz istorijske, sociološke i kulturne perspektive.
Књига се бави пореклом патријархата у друштвима и религијама, заснованом на чињеници да је, немајући способност размножавања, човек изабрао одговарајућу контролу над друштвом. Ово доводи до стварања токсичне мушкости, која се мора превазићи претпостављањем нових модела који нису засновани на мушкости и насиљу.
То је пут до истинског егалитарног друштва, са родном правдом, који оставља патријархални модел. И ово редефинисање мушкости прати еманципација жена у питањима попут вођења љубави и освајања као што су самозадовољство и изричит пристанак. Sjajna i neophodna knjiga, koja se bavi vrućom temom na duži pogled i bez dogmatizma.
