Као нека врста хроничног позива или можда из професионалне деформације, el црни род То је један од најчешћих наративних сценарија у којима су истакнути актуелни новинари ступили на снагу. pretvorili u pisce fantastike. Možda je to zbog njegovog stanja ogledala u kome se može sagledati, bez grubosti istine, ona stvarnost koja je neretko prljava, pa čak i zločinačka.
To je slučaj, iako ne kao konstanta argumenta, od Цристина, нећеш успети. Kao što se dešava i sa drugim novinarima kao npr Carmen Chaparro, sa kojim deli onu intraistorijsko viđenje događaja koji zasenjuju našu stvarnost.
Tretman tog mraka iz kojeg izlaze zapleti ove vrste romana dobija, u slučaju Kristine Falaras, vrlo celovitu pozadinu. Polihromatski kontekst koji umnožava fokus ka sociološkoj reperkusiji, ka imaginariju zloslutnog koji uvek prati svaku epohu.
Све док неком приликом не дођемо до дистопијског, до визије места на које нас таква врста изопачености хуманизма може одвести, мешавина општег отуђења, досаде и немилосрдног индивидуализма. Možda su to samo moje stvari, ali ponekad se čita izvan puke radnje krimi romana da bi se ukazalo na sva ova razmatranja...
3 najbolja preporučena romana Kristine Falaras
Poslednji dani u East Postu
Све ће на крају изгубити свој изворни смисао у рукама идеологије. Од комунизма који позива на једнакост, готово стадо минималног вјерског мандата, у корист слободног тржишта способног да награди предузетника и казни неактивне.
Distopija se pojavljuje od trenutka kada je ljudska volja sposobna da sve pokrije makijavelističkim opravdanjem. Polarizovanje je lako kao da imate nešto da sakrijete, srceparajući strah ili duboko ukorenjenu mržnju...
Žena, La Polača, opkoljena sa svojom decom i malom grupom otpornika. Njegov partner, kapetan, je otišao po zalihe i oni čekaju njegov povratak, sa sve manje nade. Фундаменталисти? Не знамо тачно ко су они, иако знамо шта су они? Pocepali su svet koji poznajemo i okružuju kuću.
Ostaje zatvorena, ali opkoljeni mogu čuti izvan pretnje, krike u noći, kandže pasa, žrtve. Dok čeka rasplet, ona svojim glasom gradi priču o očajničkoj ljubavi, besu i smrti. Sa oštrim i grozničavim jezikom, Poslednji dani u istočnoj pošti su moćan lirski portret naših dana, metafora hekatombe koju je kriza ugradila među naše izvesnosti.
Поштоваћете свог оца и мајку
Šta su sećanja nego deo našeg romana. Pravljenje biografije je umetnost uzdizanja i prikrivanja. Jer u mastionici uvek ima stvari; čak i kod najposvećenijih pripovedača uvek će postojati scene koje se nikada nisu dogodile ili razlozi koji nikada neće biti priznati.
Ипак, прича о животу је магија, а отворено фикционализована намера писања о себи је величанствено признање те идеализације нашег времена.
Protagonistkinja ove knjige, koja nije slučajno dobila ime po autorki, kreće na putovanje (fizičko i intimno) u potrazi za tajnama porodične prošlosti i sopstvenim identitetom.
Potraga će navesti Kristinu da povuče nit priča nekoliko generacija, da otkrije nestanke, bekstva i smrti, rane koje nikada nisu zarasle. Jedna od najvećih tišina koja ga okružuje je ona koja se tiče nekih događaja koji su se desili tokom građanskog rata: pucnjave u Saragosi, nekoga ko je poginuo umesto drugog, zastavnika meksičkog porekla koji je bio svedok tog varvarskog čina, dvoje ljudi sa suprotstavljenih strana koja je završila ujedinjena u posleratnom periodu... Ali ovo uranjanje u porodične tajne ide mnogo dalje i vodi u druge periode, do XNUMX-ih, do rata u Africi, do Meksika, do problema sa suknjama, do dece koja su odgajana na praksi…
Ova jedinstvena i fascinantna knjiga napisana je na pola puta između hronike i romana, tako da fikcija pomaže da se osvetle, otkriju one oblasti senke kojima protagonista ne može da pristupi njenim upitima, pisanim dokumentima koje otkriva i svedočenjima koja uspeva da čuje. .
Falaras predlaže narativ koji ide dalje od otkačenih klišea o građanskom ratu i koji, kroz male priče, oslikava političku i sociološku evoluciju jedne zemlje. Ovo je roman koji sadrži mnogo romana, porodičnu sagu o stvarnim događajima koji izgledaju vredni fikcije i istraživanje u kome fikcija pomaže da se objasni stvarnost. Delo koje govori o izdajama, razočaranjima i nasilju, ali i o dobroti, otporu i nadi.
Jevanđelje po Mariji Magdaleni
То сигурно не би била почетна намера тог атавистичког мачизма који увелико насељава најстарије институције. Па ипак, данас се испоставља да настојање да се жене прикажу као нешто што је увек субверзивно, грешно, опроштено изнова и изнова од стране великодушне мушкости, претвара женско у сталну авангарду сваке епохе.
Женско као нужна борба која је обележила најрелевантније промене у моралној еволуцији у првом реду иу свему осталом, последично. Идемо тамо са Маријом Магдаленом, проститутком и светом...
„Ja Marija, kći Magdalena, zvana „Magdalena“, dostigla sam ono doba u kome se više ne plašim skromnosti. Ја, Марија Магдалена, још увек имам бес који ме је суочио и суочава са идиотизмом, насиљем и гвожђем које мушкарци намећу мушкарцима, мушкарци женама.
Овим бележим изузетне догађаје којима сам присуствовао. Moja odluka je čvrsta. Upoznao sam Nazarećanina. Bio sam jedini koji nikada nije napustio njegovu stranu. То није таштина. То је тако. Седнем да испричам све ово како би се схватио његов крај и избрисало толико лажи. Ништа неће бити узалуд приповедано. »»
Kristina Falaras na ovim stranicama piše Jevanđelje po Mariji Magdaleni. To je feministički, hrabri i senzualni portret slobodne žene, čiju je ulogu u osnivanju hrišćanstva Crkva izbrisala. Vreme je da se borimo protiv patrijarhalne verzije, jer je njena inscenacija bila poražavajuća. Са гласом Магдалене све се разуме. Ko je umnožio hlebove i ribe? Има ли чуда?
Друге препоручене књиге Цристине Фалларас…
Луда жена
У савршеном дијалогу данашњице и XNUMX. века, Кристина Фаларас овим романом реконструише живот жене која је прича многих. Када причу испричају жене, све се мења. Хуаниним ћутањем све се разуме.
„Од када ју је отац закључао и до његове смрти, Хуана ла Лока, краљица Кастиље, краљица Арагона, Валенсије, Мајорке, Наваре, Напуља, Сицилије, Сардиније и грофица од Барселоне и титуларна војвоткиња супруга Бургундије, остала је затворена у један боравак у Тордесиљасу. Понови за мном: 46 година. 552 месеца. 2.442 недеље. 17.094 дана. 410.256 сати. Затворена, упркос томе што је краљица. Током заточеништва, Микеланђело је насликао Сикстинску капелу, избила је Лутерова протестантска реформација, а Макијавели је објавио Принца. Запамтите то, постоје подаци који морају остати у меморији да би се завештали».
