Francuska književnost uživa u bogatoj i raznolikoj pripovjednoj sceni s autorima koji se ističu u avangardnim prijedlozima kakvi jesu, svaki na svoj način, houllebecq o foenkinos; ili međunarodno najprodavaniji noir s fred vargas o Gospodar. Svi ovi sjajni pripovjedači i mnogi drugi uživaju u baštini a Georges perec da je u svom kratkom postojanju pokazao znakove prepune sposobnosti u tom cilju svog eksperimentiranja.
Eksponent zbunjenosti i otuđenosti, radnje stisnute prema narativnoj sintezi kao alkemiji u kojoj likovi destiliraju svoju dušu. Čudesan autor u svim onim aspektima u kojima jezik poprima drugu dimenziju, bilo da se radi o prozi ili stihu, članku ili eseju. To je onaj Perec koji nam se u bilo kojoj svojoj knjizi čini polifacetičnim.
Svijetli u stihovima i možda zamagljen u duši nedavnim zlokobnim nasljeđem židovskog istrebljenja koje ga je u djetinjstvu začinilo gubitkom roditelja. Poanta je da je književnost još jednom kao placebo u najosobnijem ili kao sublimacija u kreativnom aspektu bila raspoređena u djelo nabijeno tim konačnim značenjem i tim transcendentnim ostatkom dobre književnosti.
Top 3 preporučena romana Georgesa Pereca
sjećam se
Recordar es citarse a uno mismo aún a riesgo de no haber tomado las decisiones que en aquel otro momento asomaban como horizonte. Por eso ese comienzo de relato con el que visionamos hechos ofrece sinceridad, crudeza, melancolía, confesión. Con «me acuerdo» exponemos a los demás otros días idealizados en los que las cosas ocurrieron y transcurrieron extrañamente, siempre a contrapié, con su punto de hilaridad, de lirismo y de desconcierto. Justo el otro foco necesario para entender el ayer o hasta la más remota época vivida de la historia reciente.
«Me acuerdo» se ha convertido, con el paso de los años, en un viaje a la memoria colectiva de un país. Este inventario de recuerdos, compuesto por 480 anotaciones que siempre comienzan con las palabras que dan título al libro, se ha convertido en uno de los iconos de la literatura memorialista de todos los tiempos. Recuerdos de infancia y juventud de uno de los mejores escritores del siglo XX por los que desfilan actores, escritores y políticos, pero también estaciones de metro, bulevares o cines de un París que ya no existe pero que resulta fundamental para comprender el panorama actual de la cultura europea. Llega, en una nueva traducción de Mercedes Cebrián, una de las obras míticas de Georges Perec.
Otmica
Barem su stare priče dobro započele, ali ova nije bila ni to. Od početka se nad likovima neumoljivo nadvija misteriozno prokletstvo, a kako se priča odvija, njegova sveprisutnost zbunjuje samog čitatelja.
Kada Tonio Vocel nestane, žrtva otmice, priveden, pobjegao, potisnut? Policija, nesposobna točno dešifrirati brojne tragove koji su mu predočeni, ne čini ništa drugo nego juriša na tlo. Tonijevi prijatelji poduzimaju nešto po tom pitanju, ali i oni će, ma koliko blizu istine, postati plijen neuhvatljivog ubojice. Međutim, humor i dalje vlada u knjizi.
El lector tiene, asimismo, la oportunidad de probar su ingenio, ya que la solución, a la vez inasible y evidente, ocultada con esmero y, sin embargo, malévolamente simple, jamás desvelada pero siempre expuesta, está ante sus ojos. ¿Acaso sabrá verla? ¿Conseguirá dar con el autor de este caos?
Životne upute za uporabu
Svaki proizvod sa svojim uputama koje određuju uporabu i zbrinjavanje kao paradigmu, vara nas. Ništa se ne smije baciti u jednom ciklusu osim života. Zato je bolje imati neke dobre upute kada život krene po zlu ili prijeti propast...
Sa zadovoljstvom kolekcionara, Perec nam je pokazao da je i književnost igra te da se iza zavjese svakodnevice krije poezija anodina. Iza pročelja jednostavne pariške zgrade pronašao je arhivu priča. Pripovijedanje je također učenje gledati, uhvatiti životne priče koje čine ovaj monumentalni puzzle koju još nazivamo stvarnošću.
Do ove knjige došao sam u vrijeme kada je književnost prijetila da postane pretjerano melankoličan svijet. Našao sam u njemu tračak života. Zaljubila sam se u Bartlebootha i njegov ludi projekt iza kojeg bije sjajna intuicija: ta ljepota je ponekad beskorisna i stoga ljepša. Prošao sam kroz tisuću i jednu priču koja se ovdje priča, umotana u isto čuđenje s kojim zamišljam da je renesansa sigurno istraživala svoje ormariće zanimljivosti. I znao sam da književnost može biti nešto drugo: vrlo ozbiljna igra koja odražava naš najnestašniji osmijeh.
