A Samuel Beckett se le puede tildar de pesimista, de nihilista, de oscuro y simbólico, de cultivador del absurdo. Y, sin embargo, nada más vitalista que sobrevivir para contarlo. Nada más humano que intentar calmar los demonios internos y los miedos generales propios de guerras y postguerras. Para espíritus inquietos como el de Beckett una opción era experimentar con la literatura en busca de nuevos horizontes, puntos de fuga con los que salir de una realidad que hacía agua por todos lados, la Europa de mediados del siglo XX.
Escritor promiscuo en géneros narrativos, cultivó la poesía, la novela y la dramaturgia. Pero siempre con esa intención rupturista. En Beckett se intuye una especie de desencanto con la propia condición humana capaz de provocar los desastres de las guerras. Los cambios de registro y esa intención experimental, que en el caso de Becket acabó derivando en su reconocimiento como genio de las letras, se sustentan en gran manera en el desencanto, la desconfianza, el hartazgo, la búsqueda del cambio, la ridiculización de las formas, la irreverencia y la rebeldía…
Čitanje Becketa pretpostavlja sudjelovanje u tom strašnom sučeljavanju kreativnog duha s grubošću uništenja i posljedičnom bijedom koja je obuzela duhovno, moralno, pa čak i fizičko.
Da. Činilo se da je svijet tog dvadesetog stoljeća nazadovao (ne znam je li se doista mnogo puta razvijao). Dekadencija kao da je preuzela sve. No umjetnost i u ovom slučaju književnost dvadesetog stoljeća tražili su gumb za vraćanje svijeta.
Tri najbolja preporučena djela Samuela Becketta
Čekajući Godota
Čitanje drame ima posebnu točku. Prevladavanje dijaloga, s napomenama dramatizacije, učinili ste da ste intelektualno potpuno goli pred likovima. Nema sveznajućeg pripovjedača, ni prvog ni trećeg lica ... sve ste vi i neki likovi koji govore ispred vas.
Morate se pobrinuti za lociranje skupa, zamišljanje kretnji svakog lika na stolovima. Nema sumnje da stvar ima svoju draž.
U slučaju čekanja Godota, egzistencijalistička pozadina pripovijesti vas dovodi u istu ravninu izravnog promatranja skitnica Vladimira i Estragona i tjera vas da sudjelujete u njihovom uzaludnom, apsurdnom čekanju, na rubu ceste. Godot nikad ne dolazi i pitate se je li to zato što beskućnici nikada nisu dobili poruku za spoj.
Drugi likovi poput Pozza i Luckyja iskorištavaju beskorisno čekanje da najave dolazak koji se nikada neće dogoditi. I na kraju možete shvatiti da smo mi svi ti propalice.
I ta nas sudbina drži zbunjenim, ako postoji i da doista, unatoč svemu, život čeka nešto što možda nikada neće doći ... Ironija, zajedljiv humor i zavaravajući razgovori koje, međutim, svi možemo uživati, s kiselim priopćenjem najistinitija istina.
molloy
Kao početak "Trilogije", Beckettova najznačajnijeg niza romana, istina je da je roman zbunio i još uvijek zbunjuje.
Su trama experimental se nutre del monólogo, con la normal asociación que tiene este recurso para la evocación, para el pensamiento aleatorio, para el desorden… pero también para la síntesis brillante, para el salto de barreras de las estructuras de pensamiento habituales que nos conducen a la lógica, al etiquetado y a los prejuicios.
Molloy es un vagabundo que nos conduce durante la primera parte de la novela. Jacques Moran es una especie de policía que anda tras la pista de Molloy. Los motivos que lo conducen tras los pasos de Molloy confunden al lector que pueda esperar un hilo claro. La confusión es precisamente el hilo, la trama, la composición que permite la deriva de difícil cronología.
Y lo fundamental es que terminas de leer si llegar a comprender el fundamento de Molloy y de Moran. Quizás la misma persona, quizás víctima y asesino en una historia contada al revés. Lo importante es el extraño ínterin en el que has profundizado en la piel de unos personajes cuyo fin no tienes porqué haber entendido.
Bezimeni
Preskačem drugi dio trilogije kako bih spasio njezin strašan kraj. Ovim romanom Beckett je zaključio svoju najzanimljiviju eksperimentalnu okladu. Kraj ovakve trilogije mogao se završiti samo onako kako je to učinio Beckett.
Završne rečenice ukazuju na kazališniji, preglumirani monolog, isti onaj koji svatko može postaviti na ovom svijetu dok se zastor spušta i kisik prestaje dopirati tamo gdje mora, postavljajući tako najvažnije sumnje, pitanja. istina ... svjetlo.
Ostatak romana zauzima prethodni monolog koji je subjektivno postojanje, pod fatalističkom, grubom i lucidnom Beckettovom prizmom. Opet zanemarujemo redoslijed i zaplet, pogađamo kronologiju jer nam je to potrebno za razmišljanje pri čitanju, sve ostalo je dio eksperimenta.
